Ove tegobe su veoma često razlog brojnih nepotrebnih snimanja, pregleda, dijagnoza i lekova, pri čemu se troše ogromne količine vremena i novca i istovremeno rastu strah i napetost što ljude bukvalno dovodi do očaja i može biti uvod u hronični bol.
Tipični simptomi
Bolovi, napetost i ukočenost u vratu i rameno-lopatićnoj regiji su uobičajeni simptomi koji se obično krste kao cervikalni sindrom. U slučaju javljanja tegoba i duž ruke, poput bolova, trnjenja i/ili slabosti, stanje se naziva cervikobrahijalgija.
Atipični simptomi
Postoji još čitav niz tegoba koje su vezane za ovaj sindrom, a koje često plaše pacijente jer ih ne povezuju sa problemima sa vratnim delom kičme.
Neke od tih tegoba su: glavobolja, vrtoglavica ili osećaj nestabilnosti, zujanje u ušima, osećaj težine u glavi, ukočenost i bol u vilici, trnjenje lica i jezika, osećaj težine u grudima, lupanje srca, bolovi u predelu sinusa, slivanje niz ždrelo, hronični umor i anksioznost…
Uzroci
Navedene tegobe u najvećem broju slučajeva nastaju zbog trigger tačaka tj. “ čvorića” u mišićima vratne i rameno – lopatične regije.
Međutim, osobe sa ovim simptomima obično prvo pomisle na neke ozbiljnije, neurološke bolesti poput multiple skleroze, tumora mozga ili šloga, u čemu im značajno “pomaže” internet. Naravno, detaljnim razgovorom i pregledom se moraju isključiti i ove dijagnoze, ali na sreću, u 99% slučajeva, one nisu uzrok.
Dodatna stanja i dijagnoze koje se često spominju u okviru ove problematike su i TOS (thoracic outlet sindrom), sindrom karpalnog tunela kao i bol u ramenu uzrokovan upalom tetiva rotatorne manžetne.
Ono što je tipično za trigger tačke jeste da se pogoršavaju i na psihičku napetost, promenu vremena (meteoropatiju), čak i promaju, a slabo reaguju na standardne lekove za bolove.
Diskus hernija vratne kičme
U ređim slučajevima uzrok tegoba mogu biti diskus hernija i degenerativne promene vratne kičme, ali su tada simptomi obično malo drugačiji.
Bolovi se obično pružaju i duž ruke (do lakta ili šake), izuzetno su jaki, javljaju se i noću (teško je naći položaj bez bola), mogu biti praćeni trnjenjem duž ruke i slabošću šake.
Jedan od kućnih testova koji može da pomogne u proceni da li su u pitanju diskus hernija ili samo trigger tačke jeste sledeći: ukoliko se tegobe pojačavaju kada ruka visi uz telo, a smanjuju kada podignete ruku iznad glave, onda postoji sumnja da je pitanju diskus hernija.
Kod ove dijagnoze lekovi za bolove (injekcije i tablete) su obično neophodni, a prvi korak u lečenju jeste fizijatrijski pregled. Uz adekvatan fizikalni tretman, operativno lečenje je retko potrebno.
Šta dovodi do problema sa vratnom regijom?
Ono što je zajedničko za sve pomenute fizijatrijske dijagnoze jeste da nastaju zbog posturalnog i mišićnog disbalansa.
U posturalni disbalans tj. loše držanje tela spadaju protruzija glave, ispravljena cervikalna lordoza, povijena ramena, pogrbljen grudni deo kičme, ispravljena ili naglašena lumbalna lordoza.
Mišićni disbalans predstavlja kombinaciju napetosti površnih mišića i slabosti dubokih mišića – stabilizatora kičme, rameno-lopatične regije i karlice.
Ovi disbalansi mogu da dovedu i do iritacije na jedan nerv koji se zove vagus. To je najvažniji nerv u telu – polazi iz mozga i dalje se spušta kroz vrat, grudnu i trbušnu duplju i usput kontroliše rad svih organa od vrata do debelog creva tj. utiče na krvni pritisak, srčani rad, rad pluća, digestivnog sistema, ali i na raspoloženje i imunitet.
Tipičan scenario za nastanak pomenutih disbalansa jeste manjak fizičke aktivnosti (hodanja i vežbanja) u kombinaciji sa puno sedenja i stajanja i psihičke napetosti.
Sedenje jeste sastavni deo života i ne možemo ga eliminisati, ali ga moramo optimizovati kroz redovne pauze i kratkotrajne, ali česte korekcije položaja pri sedenju.
Što se tiče psihološke komponente, najkraće rečeno – psihička napetost se direktno transformiše u mišićnu i nervnu napetost.
Dijagnostika
Prvi korak predstavlja detaljan i kvalitetan pregled fizijatra koji je najčešće dovoljan da se postavi dijagnoza i odredi odgovarajuće lečenje.
Nažalost, veliki broj pacijenata nepotrebno prolazi mnogobrojne dodatne preglede (neurologa, ORL specijalistu, neurohirurga, kardiologa) i dodatna snimanja (MR mozga i kičme, EMNG itd.).
Ova dodatna dijagnostika, osim što iziskuje mnogo vremena i novca, prolongira pacijentovu neizvesnost za konačnom dijagnozom, produbljuje strah i brigu, što često uzrokuje nastanak hroničnog bola (začarani krug bol-strah-bol), koji se sporije i teže leči i zahteva multidisciplinaran pristup u lečenju.
Lečenje
U najvećem broju slučajeva cervikalni sindrom i sve prateće tegobe se uspešno rešavaju kvalitetnim rehabilitacionim tretmanom.
Međutim, veoma je bitno istaći da se lečenje često sprovodi parcijalno tj. primenom samo „pasivnih terapija“ – lekova, različitih fizikalnih procedura (struja, laser, magnet, ultrazvuk), različitih tehnika masaže i opuštanja mišića, hiroprakse i osteopatije (popularno „nameštanja kičme“) itd.
Bitno je istaći i da neke od ovih terapija mogu da dovedu do pogoršanja tegoba, što se dešava kada se daju nestručno i napamet, često po principu „što više – to bolje“.
Sve ovo su priznate metode lečenja sa određenim stepenom efikasnosti, ali se moraju primenjivati u kombinaciji sa odgovarajućim vežbama, jer će u protivnom efekat biti samo delimičan i prolazan.
Operativno lečenje je veoma retko potrebno i rezervisano je uglavnom za slučajeve kod kojih dolazi do izraženog pritiska na kičmenu moždinu (mijelopatije) i/ ili neki od nerava koji ide u ruku i posledičnog neurološkog deficita.
Ergonomska edukacija (obuka pravilnim položajima i pokretima u okviru svakodnevnih aktivnosti na poslu i kod kuće) i vežbe, tj. kineziterapija, predstavljaju glavnu i najefikasniju terapiju kako za početnu, bolnu fazu, tako i za postizanje dugoročnih rezultata.
Neophodno je naglasiti da ne postoji samo jedan, univerzalni program vežbi za cervikalni sindrom, već vežbe moraju biti individualno prilagođene spram svakog pacijenta i stadijuma tegoba u kojem se trenutno nalazi i moraju se izvoditi pravilno, uz nadzor terapeuta, jer u protivnom mogu dovesti do pogoršanja ili samo delimičnog smanjenja tegoba.
Već duže vreme postoje i drugačiji, sveobuhvatniji programi kineziterapije, koji istovremeno koriguju loše držanje, jačaju slabe mišiće, a istežu one napete i dovode do brzih i dugotrajnih rezultata.
Da li se vežbe moraju raditi do kraja života?
Kada pacijenti prođu bolnu fazu i nauče vežbe, treba da nastave da ih rade u kućnim uslovima još neko vreme do potpunog gubitka tegoba. Naravno, podrazumeva se i pridržavanje naučenih ergonomskih saveta, što posle izvesnog vremena prelazi u naviku i ne predstavlja nikakvo dodatno opterećenje.
Ovakav režim, uz opštu fizičku aktivnost (više hodanja) je najčešće dovoljan za dugotrajne rezultate.
Šta ako tegobe ipak ne prolaze?
Kada se isključe ozbiljnije bolesti kao uzrok tegoba, ubedljivo najčešći razlog neuspešnog lečenja predstavljaju psihološki uzroci (stres i negativne emocije – anksioznost, depresija, bes, strah…). Iz tog razloga, fizijatar mora u okviru pregleda da razmotri i ove uzroke te da se po potrebi konsultuje psiholog. Ukoliko se ispostavi da je u pitanju hronični bolni sindrom, onda je u lečenju neophodan drugačiji tzv. multimodalni pristup.