Definitivno najčešća i „ najskuplja“ dijagnoza u fizijatriji. Lečenje često traje godinama, troškovi lečenja se izražavaju u hiljadama evra, a krajnji ishod bude hronični bol i psihijatrijska terapija.
Druga krajnost su mlađi pacijenti koji se prvi put susretnu sa ovim problemom, proba se sa 2-3 nedelje fizikalne terapije ( uglavnom neadekvatne) i odmah se sprovede operativno lečenje. Problem rešen?
Uglavnom ne, obično se diskus hernija vraća na istom ili susednom nivou, uz ponovni bol u leđima i išijas, jer se većina pacijenata ubrzo vrati starim navikama.
A o starijim pacijentima da i ne govorimo – njima se često i ne prepisuje fizikalna terapija pod izgovorom da su suviše stari i da tu nema pomoći…
Lečenje ove dijagnoze je za mnoge postalo dobar biznis – stalno se izmišljaju nove i skuplje terapije, nove metode operativnog lečenja, novi aparati za fizikalnu terapiju, lekovi, gelovi, pomagala, a pacijenti se stalno vraćaju…
Uglavnom, problem je REŠIV.
Ljudi se izleče od karcinoma, a kamoli od diskus hernije. Problem je u mehanici, pa ga mehanički treba i lečiti. Međutim, za razliku od automobila, mi imamo i mozak, koji nam kod ove dijagnoze izgleda više odmaže nego pomaže.
Ukratko, koji je JEDINI i ujedno NAJUSPEŠNIJI način lečenja?
Pravilno ponašanje i odgovarajuće vežbe! Gola i surova istina!
Suština je odavno poznata, ali su detalji ti koji presuđuju da li će ta suština dati željeni rezultat.
Zbog toga vam u početku treba neko stručan i posvećen ko će vam to sve objasniti i biti vam podrška na tom putu, nakon toga sve možete sami.
To bi u startu trebalo da bude fizijatar, ne zbog samopromocije, već zato što se fizijatri najsveobuhvatnije bave muskulo – skeletnim sistemom i na osnovu detaljnog pregleda vam mogu reći da li su vam potrebni dijagnostika i pregledi drugih specijalista ( da ne biste nepotrebno trošili vreme i novac) i detaljno objasniti kako treba da izgleda lečenje.
Izuzetak je stanje poznato kao sindrom kaude ekvine – kombinacija otežanog mokrenja i/ili otežanog pražnjenja debelog creva, utrnutosti kože oko čmara i genitalne regije i izražene slabosti u jednoj ili obe noge. U tom slučaju je neophodno javiti se u urgentni centar u roku od 24h.
Kako to izgleda u praksi?
U početnoj, najbolnijoj fazi lumbalnog sindroma ključna greška je što se ljudi oslanjanju samo na hemijski vid lečenja tj. lekove, što često nije dovoljno.
Diskovi trpe opterećenje i to opterećenje stvara upalu i bol, tako da ih morate u startu mehanički rasteretiti.
To se na prvom mestu postiže kroz odgovarajuće rasteretne položaje, više puta po tri minuta dnevno ( pogledajte na našem Youtube kanalu video „ Diskus hernija i bol u leđima – 4 saveta i 4 vežbe“).
Tu dolazimo do prvog detalja – ne odgovara isti položaj svakome, mora se testirati više položaja pa proceniti.
Pored toga, neophodno je pravilno ponašanje. Ako ste pod jakim bolovima, a odlučite da pod injekcijama nastavite da radite ili krenete na put, može loše da se završi. Nije dobro ni ležanje veći deo dana.
Neophodna je kombinacija – minimum sedenja, malo ležanja, malo hodanja pa tako u krug.
Ali su opet bitni detalji: malo više sedenja nego što bi trebalo – problem, iole niži i mekši nameštaj – problem, malo nepravilniji pokreti saginjanja ili rotacije ( obuvanja, okretanja u krevetu, izlaska iz kola) – problem, kijanje ili kašljanje sa savijanjem unapred – problem ( ubuduće to radite u položaju sa ravnim leđima ili blago izvijenim unazad).
Bitno je ne samo šta raditi već i ŠTA NIKAKO NE RADITI – ne istezati se ( ni na koji način) i ne grejati leđa. Privremeno može da pomogne, ali istovremeno iritira diskove i pogoršava upalu.
Dodatni oprez je potreban kod kiroprakse, naročito kada postoji sumnja na ozbiljniju diskus herniju.
Ovakvim režimom bi u većini slučajeva, u roku od 7 dana, stvari trebalo da krenu postepeno na bolje.
Pored smanjenja intenziteta i učestalosti bola, dodatni pokazatelj oporavka jeste i tzv. centralizacija bola – povlačenje bola iz noge ka centru tj. leđima.
U slučaju da ne ide nimalo na bolje ili da se bolovi i išijas pogoršavaju, potrebno je obaviti kontrolu fizijatra, proveriti da li postoji izražena slabost mišića pokretača stopala, proceniti da li je potrebna korekcija medikamentozne terapije i da li je neophodno uraditi magnetnu rezonancu kičme i konsultaciju neurohirurga.
DETALJ – kada se proverava da li postoji izražena slabost mišića pokretača stopala tj. da li vam je palo stopalo, pored hoda na prstima i petama, potrebno je testirati i da li moćete da se podignete na prste samo jedne noge ( druga savijena u kolenu), stojeći okrenuti bokom ka zidu, uz pridržavanje rukom o zid zbog ravnoteže.
Sledeća faza lečenja podrazumeva fizikalnu terapiju, pritom se ne mora čekati da se bolovi skroz smire, jer fizikalni agensi i početni program vežbi služe ne samo za jačanje već i dodatno obezboljavanje.
Sa fizikalnim agensima treba biti oprezan – procedure koje dovode do zagrevanja tkiva, uključujući i neke vrste elektroterapija kao i magnetoterapije, mogu dovesti do pogoršanja.
Sa vežbama još opreznije – standardne vežbe na papiru mogu da budu problem iz više razloga. Ugrubo rečeno – trećini pacijenata bude delimično bolje, trećina pacijenata ostane na istom, a trećini bude gore. Dodatno, sam pristup terapeuta može biti problem, bez obzira na program kineziterapije, kada se vežbe ne objasne detaljno, ne demonstriraju i ne koriguju u hodu.
Detalj – jedna od neizostavnih vežbi jeste i abdominalno ( stomačno) disanje tj. disanje donjim delovima grudnog koša i dijafragmom, jer opušta napete mišiće, smiruje osetljiv nervni sistem i lagano aktivira duboke mišiće, stabilizatore kičme. U početku se radi u ležećem, rasteretnom položaju, a kasnije može i u sedećem ili stojećem položaju, u toku svakodnevnih aktivnosti, jer zahteva svega par minuta.
Dodatna podešavanja vežbi i rasteretnih položaja su neophodna kada je u pitanju stenoza spinalnog kanala ( suženje kičmenog kanala), varijacija na temu diskus hernije ( opširnije na blog stranici „ Vaš brzi vodič kroz fizijatriju“).
Nakon početnog programa fizikalne terapije i vežbi ( obično deset dana), ukoliko sve ide po planu, trebalo bi nastaviti sa vežbama, rasteretnim položajima i pravilnim ponašanjem u kućnim uslovima, obično još 2 nedelje.
Vežbe je dovoljno raditi jednom dnevno, optimalno 4-5 puta nedeljno. U ovoj fazi pacijenti moraju izbeći standardnu zamku – vraćanje starom režimu ponašanja čim se bolovi smire.
Bol se povukao, ali su diskovi i dalje nestabilni i ranjivi i kao takvi podložni ponovnom pogoršanju, čak i na banalne aktivnosti ( duže sedenje ili stajanje, saginjanje, kijanje…).
To ne znači da je kičma od stakla, ne smemo da dozvolimo da nas rukovodi strah. Samo su potrebni vreme, strpljenje i disciplina.
Ukoliko se nakon toga bolovi potpuno povuku ili ostanu na minimalnom nivou, dolazi se još 5 dana na obuku za nešto naprednije vežbe, koje se potom opet nastavljaju u kućnim uslovima još minimum 3 nedelje.
Za ljude koji se bave težim fizičkim poslovima ili za jače rekreativce i sportiste, savetuje se dodatni stepen naprednijih vežbi, kako bi u potpunosti bili spremni za veće opterećenje.
Potom se ulazi u četvrtu tj. poslednju fazu – fazu održavanja, gde je dovoljno raditi naprednije vežbe makar 3x nedeljno ili preći na neko organizovano vežbanje, da biste održavali ono što ste prethodno postigli.
Kod prelaska na neki drugi vid vežbanja potrebno je instruktoru, treneru preneti da imate diskus herniju kako bi izbor i intenzitet vežbi bio adekvatan. Pravilno ponašanje bi trebalo da je do sada prešlo u naviku i ne treba ga napuštati.
Uz ovakav režim vi niste više „ trajno nesposobni“ već se možete postepeno vraćati i intenzivnijim aktivnostima.
Na kraju, ako ipak ne ide na bolje, moraju se razmotriti i psihološki faktori. Životni stresovi i negativne emocije koje ih prate, poput straha, besa ili tuge, često budu ključni uzroci neuspešnog lečenja i uvod u hronični bolni sindrom ( pročitati više u tekstu „ Hronični bolni sindrom“).